SP nas ”ubilo”, para nema, nikad gora situacija: SAS priznao problem! (anketa)

”Kraljica je na kolenima” stoji u naslovu intervjua Sportskog žurnala sa Slobodanom Brankovićem direktorom Srpskog atletskog saveza  gde se priznaje da finansijska situacija nikad nije bila gora i da je Svetsko dvoransko prvenstvo ”rupa bez dna” za savez.

Sudije su digle svoj glas da neće da sude jer im se duguje za celu 2022., pa čak i za 2021., a one nisu jedine kojima je SAS dužan, a u intervjuu direktor saveza Slobodan Branković kaže da od kada je on došao na čelo srpske atletike situacija nije bila gora.

Svako dok čita ovaj tekst možda će se zapitati kako? Kako je moguće da organizuješ Svetsko prvenstvo i, ne da nisi u plusu, nego vučeš repove koji ko zna kada će se sanirati.

Ni u najružnijim snovima nisam mogao da zamislim da ću se na kraju 2022. naći u ovakvoj situaciji da posle 10 najuspešnijih godina srpske atletike i posebno posle 2022., najuspešnije godine u istoriji, srpska kraljica sportova bude faktički na kolenima. Razlog tome je jer smo ove godine organizovali najveći događaj u istoriji Srbije i zato što nismo zatvorili finansijski taj budžet. Organizacija Svetskog šampionata nam je faktički teg i omča oko vrata – počeo je svojevrsni monolog Slobodan Branković za Sportski Žurnal.

Strategija SAS-a odavno je organizacija velikih takmičenja. Prvo je održano juniorsko prvenstvo Evrope u Novom Sadu 2009. (nakon kojeg takođe mnogi nisu bili isplaćeni pa su kao kompenzaciju dobijali sunđere i ostalu opremu), potom je 2013., zahvaljujući inicijativi Beogradskog maratona srpska prestonica dobila organizaciju prvenstva Evrope u krosu.Četiri godine kasnije 2017. SAS, odnosno tada ASS bio je domaćin prvog velikog seniorskog takmičenja na stadionu/dvorani – dvoranskog prvenstva Evrope u Areni.

I ta 2017. je bila jedna od uspešnijih u istoriji srpske ”kraljice sportova”, ali naredna 2018. je bila teška, ali za razliku od sada tada se nije (barem ne javno) govorilo o finansijskim problemima saveza.

Bez podrške države, koja je i do sada stajala iza nas, bez koje ništa od ovoga ne bismo uradili, teško da ćemo moći da se izvučemo. Negde krajem septembra istekao nam je trogodišnji ugovor s generalnim sponzorom. Nažalost, nismo potpisali novi zbog drugačije politike i drugog ulaganja u marketing te firme, što je legitimno s njihove strane. Zahvaljujem im se za tri godine, koliko su nam pomogli da postignemo ove rezultate.

Srpski atletski savez ostao je bez velikog broja sponzora na kraju 2022. Ostali su Sava osiguranje, Comtrade (vlasnik predsednik SAS-a Veselin Jevrosimović) i VodaVoda koji je tehnički sponzor (daje samo proizvod).

Kompanija Jetel (na početku Telenor) imala je ugovor sa SAS-om na 3+1 godinu, a kako Atelx nezvanično saznaje do nastavna saradnje nije došlo zato što ljudi iz ove kompanije tvrde da savez ništa nije uradio kako bi popularisao njihov brend, a da su oni sa druge strane učinili mnogo preko video spotova, reklama, bilborda…

Takođe kako smo saznali SAS i Yetel imali su potpisan ugovor vredan 480.000 evra na 3 godine, odnosno 160.000 evra godišnje.

Ulazimo u sezonu 2023. sa samo jednim sponzorom, ne računajući one, koji stoje iza pojedinih sportista. Veoma je neizvesna i teška situacija, za koju sam mislio da je prošlost za srpsku atletiku. Kada na to dodam da dva najjača regiona, koja daju najviše atletičara na najvećim takmičenjima, kao što je Atletski savez Vojvodine i Atletski savez Beograda, u 2023. neće imati uslove da organizuju takmičenje pored svih ulaganja u infrastrukturu u poslednjih 10-tak godina, onda ova moja priča izgleda možda nestvarno.

Angelina Topić je sebi obezbedila sponzorstva prvo Pume, potom VodaVoda-e, da bi od nedavno postala i zaštitno lice Red Bula. SAS je bio priredio veliku konferenciju za štampu u Hotelu Hajat kada je Angelina potpisivala ugovor sa Voda-Voda-om pri čemu je ova kompanija potpisala i ugovor sa savezom (ne finansijski).

SAS je pomogao da i Adriana Vilagoš dobije sponzora pa tako iza nje stoji Comtrade. Pre njih, svega nekoliko meseci sponzor joj je bila vinarija Čoka, ali se ona vrlo brzo povukla iz priče.

Ostali atletičari, kao i Topićeva, sami sebi pronalaze sponzore pa tako Strahinja Jovančević ima ugovor sa Šaomi mobilnim telefonima, Asmir Kolašinac sa BiVits-om….

U Atletskom savezu Vojvodine, na teritoriji pokrajine, uradili smo dve nove moderne atletske staze – jednu u Subotici, jednu u Zrenjaninu. Nažalost, nijedna nije privedena nameni. U Subotici ne postoje uslovi da se organizuju takmičenja. Nema opreme i zabranjeno je bacanje sprava na glavni teren. U Zrenjaninu, nismo ni kročili na taj stadion, a već ga ruše i proširuju fudbalski teren i faktički uništavaju tartan, tako da tamo nismo odradili nijedno takmičenje, a kako stvari stoje i nećemo. U Novom Sadu je nekoliko godina unazad zabranjeno bacanje na glavnom terenu, što automatski znači da je nemoguće organizovati takmičenje, jer po pravilima moraju sve discipline da se sprovedu na glavnom terenu. Zato već nekoliko godina u Novom Sadu ni nema nacionalnih šampionata.

Gotovo da ne prođe godinu dana da se ne objavi da je neki grad dobio novi atletski stadion/stazu. Izuzev Kruševca, Kraljeva i Novog Pazara, svi ostali objekti nisu videli atletsko takmičenje. U Ćupriji je napravljen klupski miting odnosno memorijal Vera Nikolić, ali u organizaciji SAS-a ni jedno. Da se stadioni grade, bez da se ima plan da se oni zaista i koriste za atletska takmičenja kao što ga imaju ljudi iz pomenutih gradova sada je priznao i direktor saveza. Kod svih tih staza SAS je, kako oni kažu, donirao projekat besplatno.

Kako kaže prvi čovek saveza u Subotici ne može da se organizuje takmičenje jer nema opreme, što znači da su svi stadioni uzalud pravljeni jer ni jedan ne poseduje opremu. Međutim to nije toliko veliki problem koliko zabrana bacanja. Oprema može da se doveze kako se to uvek i radi ovih godina, samo što to zahteva velika finansijska sredstva, ali problem sa bacanjem je gotovo ne rešiv. Zbog toga su prestala da se održavaju takmičenja u Novom Sadu na stadionu Karađorđe, takođe Marakana je od Univerzijadi 2009. bila domaćin samo finala Kupa Srbije 2014., kada su jedva dobili dozvolu fudbalskog kluba. To jeste problem, ali nije ne rešiv jer gledajući neka velika svetska takmičenja moglo se uočiti da su napravljene sprave koje busen automatski vraćaju na mesto i kao da nikada ništa nije bacano.

Što se tiče Zrenjanina, kako Atlex saznaje staza nije oštećena. Problem je nastao jer je stadion bio rekonstruisan da bude atletski, ne fudbalski, pa je tako jama za dalj napravljena unutra, ne spolja. Međutim fudbaleri su se vratili na ovaj objekat, počela je rekonstrukcija tribina i travnatog terena i jama je tu postala problem. Ona je zatrpana i napravljena na drugom mestu, ali bi stadion trebalo da bude u funkciji za predstojeću letnju sezonu.

Novi problem je Sremska Mitrovica.

Ona jeste naš praktično jedini atletski stadion. Staza je toliko propala da se više ne vide ni linije, na nekim mestima je utonula… Oni će sigurno izgubiti sertifikat. Od sledeće godine, ako ne bude rekonstruisana, nema takmičenja. Senta je već odavno propala. Kao što sam rekao, Atletski savez Vojvodine u 2023. neće imati gde da organizuje svoja takmičenja – priča direktor saveza kao da je to problem nekog drugog a ne atletike gde je on prvi čovek i stadiona na kojem se održava većina takmičenja iz kalendara SAS-a.

Postavlja se logično pitanje, šta SAS radi po rešavanju ovih pitanja? Činjenično stanje stadiona je odavno poznato, ali predloge i rešenja niko ne daje već se samo konstatuje loše stanje. Pored ovog problema, sada se javno objavilo i veoma loše finansijsko stanje (da je nikad gore).

Kakva je budućnost sprske atletike? Po rečima direktora sve zavisi od vrha države.

Nema kome nismo pisali. Malo je povratnih informacija. Kraj je godine, a stigli smo na red samo kod novog ministra sporta Zorana Gajića. Preneražen je stanjem. Obećao je da će sve učiniti da izađemo iz veoma teške situacije. Nismo rešili problem sa Svetskim prvenstvom u dvorani, s predsednikom Organizacionog odbora, premijerkom Anom Brnabić. Obratili smo se predsedniku Aleksandru Vučiću, jer nemamo više kome i čekamo da nas primi, kako bismo, nadam se, rešili problem u kome se nalazimo, za dobrobit srpske atletike.

Pomoć se očekuje od države, ali se direktor pita se bog čega ni jedan atletičar nije bio primljen nakon osvojene medalje na velikom takmičenju.

Srce me boli što posle svih medalja, koje smo osvojili u ovoj godini, a bilo je stvarno sjajnih, niko se nije udostojio da primi atletičare i trenere i rukovodstvo Saveza, dok su druge sportiste primali. Država im je pronalazila sponzore, pomagala da realizuju planove. Mi koji se više od decenije borimo i isključivo pravimo rezultate s decom, koja su rođena u Srbiji, ovde rasla i školovala se, koja dana nisu provela na nekom koledžu u inostranstvu, pa da su zahvaljujući tim uslovima ostvarila sjajne rezultate, nego su sve vreme bili ovde kod nas. Radili su s trenerima koji su isto tako: rođeni, školovali se i žive u našoj Srbiji. Zar je to manje vredno nego učinak u nekim drugim sportovima? To je za mene poražavajuće.

Beograd ima najbolju i najlepšu atletsku dvoranu i prvi ju je dobila u regionu. Nakon Svetskog prvenstva direktor i predsednik Jevrosimović po medijima su pričali kako Srbija ima 3 atletske dvorane.

Već 3 godine u Novom Sadu nikako da krene izgradnja najmodernijeg atletskog kompleksa, možda čak i u Evropi, a u Ćupriji je planiran zatvoreni objekat još 2017. Iako je bilo sve dogovoreno da se kamen temeljac u Novom Sadu postavi 2019., pandemija koronavirusa je to odložila. Međutim kada je ponovo došlo vreme za početak izgradnje atletskog stadiona, sa dvoranom ,bacačkim stadionom i mini stadionom za atletske škole, kako se može čuti iz ”srpske Atine” neko je stavio veto na to i minira.

Osećam se vrlo utučenim, potištenim. Mislio sam da neću više nikada biti u ovakvom stanju. Ako neko sumnja u naše rezultate i sve ono što smo uradili, onda smo sve vreme bili na pogrešnom putu. Kad bi neko došao da vidi kako izgleda ova naša jedina sportska kuća, najlepša dvorana u regionu, koju održavamo od 2016. s petoro ljudi, minimalnim troškovima. Reč je o objektu podignutom zahvaljujući državi od 7.200 kvadratnih metara i oko tri hektara placa. Svi korisnici mogu da se osećaju u njoj komotno, da imaju sve što je potrebno za realizaciju sportskog programa, ne samo atletike, što mnogi koriste, radimo za ceo srpski sport, pored vrhunskog za školski i vojni. U atletici obaramo rekorde stare i po 30 godina. Zato imamo izvanrednu sadašnjost, jedini smo savez i sport s predivnom budućnošću, što pokazuju evropske i svetske medalje u svim kategorijama od mlađe juniorskih, preko juniorskih do seniorskih i praktično u svim vrstama disciplina. Pali su svetski rekordi.

Na proleće 2023. jedino gde će moći da se trenira i takmiči biće centralna Srbije, ali oni imaju problem što njihovi stadioni nemaju rekvizite. I dok traje ”rat” SAS-a sa ASB i ASV oko stadiona, ko treba da reši taj problem ASCS će u narednoj godini biti najjači savez jer će se pitati oko svega, jer će samo oni moći da organizuju takmičenja i da ugovaraju uslove kakvi njima odgovaraju. Kako je Sremska Mitrovica bila domaćin većine takmičenja, kao jedini atletski stadion, ali i lokacija koja je većini klubova savršeno odgovara, troškovi takmičenja će se povećati sledeće sezone.

Što se tiče Beograda, tu je situacija već poznata, odavno nema uslova da se ljudi bave atletikom, osim u zimskom periodu kad to mogu da rade u Atletskoj dvorani. Stadion i staza u okviru Vojne akademije su propali. Jesenas je definitivno izgubila sertifikat i ako se ne bude izvršila rekonstrukcija Beograd neće moći da organizuje takmičenja. Jesenas je morao da organizuje takmičenja u Sremskoj Mitrovici, a sada će morati da biraju Požarevac ili Smederevo, ne znam šta će im biti bliže. Tragikomična situacija kad znamo da je Beograd bio domaćin dva prvenstva Evrope i jednog svetskog. Faktički ne postoji nijedan stadion u užem području grada Beograda, a da ja znam da će se praviti ili rekonstruisati postojeća staza.

Ministartsvo sporta na početku svake kalendarsake godine javno objavi koliko kojem sportu sleduje finansijskih sredstava za tu godinu. Što se tiče atletike, kada se pogledaju iznosi iz prethodnih nekoliko godina u 2023. se može očekivati oko 400.000 evra. U tu svotu ne ulaze stipendije za 15 najboljih atletičara već su to sredstva za organizaciju takmičenja, priprema, odlaske na međunarodna takmičenja…

Na kraju se postavlja pitanje ko je zapravo kriv za trenutno stanje srpske atletike. U intervjuu direktor saveza ni u jednoj reči nije doveo u pitanje da je problem možda unutar same organizacije.

[socialpoll id=”2883763″]

(Atlex.rs)