Zašto je Slovenija bolja od Srbije na EPE: Lokalne samouprave prepoznale interes, a klubovi se ne razjedinjavanju

Na nedavno završenom Ekipnom prvenstvu Evrope Srbija je zauzela 7. mesto II lige od 16. reprezentacija, dok je Slovenija spletom nesrećnih okolnosti za svega pola boda ostala bez plasmana u elitni rang, a Atlex je pokušao da pronađe razlog zbog čega su uloge bile takve, a u tome nam je pomogao i direktor Srpskog atletskog saveza Slobodan Branković.

Nakon završenog Ekipnog prvenstva Evrope Srbija je završila kao 23. reprezentacija Evrope, Slovenija je 20., ali je Slovenija sve vreme bila u borbi za odlazak u viši rang i top 16, dok je Srbije tek poslednjeg dana pobegla sa dna tabele. Kada se pogleda učinak kroz osvojene medalje, preko Evropskih igara, Slovenija je 10. sa jednim zlatom (Kristijan Čeh – disk) i dva srebra (Tina Šutelj – motka, Maruša MIšmaš – 3000m stipl) dok je Srbija 17. sa zlatom Milice Gardašević.

Po veličini zemlje i broju stanovnika Srbija je znatno ispred Slovenije, a isto tako je i kada se pogleda broj klubova.

U Srbiji postoji oko 100 registrovanih klubova svake godine i to je jedan od problema na koje ukazuje direktor Srpskog atletskog saveza Slobodan Branković.

Savez je spustio zahteve i kriterijume na minimum kako bi neko mogao da osnuje klub u Srbiji, sada ih imamo mnogo, previše. Želei smo da izađemo u susret ljudima, atletskim entuzijastima, ali oni nisu svesni da osnivanjem navlače na sebe jednu ogromnu odgovornost. Klub je ozbiljna ustanova koja treba da ima i upravni odbor i direktora, sekretara… Nije samo trener atletika, ne može trener sve to da radi, a gotovo svi srpski klubovi trenutno tako funkcionišu gde jedan ili dva trenera sve to rade – vode klub – započeo je Branković priču za Atlex na ovu temu.

Savez je pre koju godinu pokrenuo inicijativu da edukuje atletske radnike, sekretare i ostale koje rade u administraciji kako bi ta sfera postala profesionalna, a ne usputna. Međutim odziv je bio slab. Administrativne poslove i dalje rade ljudi koji su završavali trenerske škole, stručnjaci za oblasti treninga, ali ne i rukovođen klubova što je još jedan problem na koji ukazuje Branković.

Savez je bio pokrenuo stručno usavršavanje za sekretare klubova i ostalih administrativaca. Ja sam u savezu već 15 godina i mi nikada nismo imali dovoljno sredstava, uvek smo se snalazili. Svake godine smo mi improvizovali kako bi ispoštovali program. Nikada nismo imali dovoljno sredstava kako bi se pozabavili ne samo edukaciji trenera, nego i kadrova koji vode klubove, koji makar četiri sata radi i znaš da će u tom periodu ti neko odgovoriti na mejl. Od tih banalnih stvari do toga da nauče kako se rade i rešavaju ozbiljnije stvari koje su od vitalnog značaja za svaki klub. To nije posao za koji se bilo koji trener školovao i zna i to.

Mnogo gradova sa nekoliko klubova

U Sloveniji gotovo svako selo ima svoj atletski klub. Ukupno ih je 71, a samo 5 gradova ima više od jednog kluba. Prednjači Ljubljana, kao glavni grad, sa 7, Maribor ih ima 3, dok Kranj, Gorica i Žalec imaju po 2.

U Srbiji je situacija skroz drugačija i pre može da se nabroje gradovi i mesta koja imaju samo jedan klub, a ne više njih.

Beograd, kao glavni i najveći grad, ima 24 kluba iako prestonica ne poseduje ni jedan sertifikovan atletski stadion.

Atletski savez Vojvodine broji 38 klubova. Najviše ih ima u Novom Sadu 4, potom slede Zrenjanin, Pančevo, Vršac i Kikinda sa po 3, dok Sremska Mitrovica i Sombor imaju 2.

Što se tiče centralne Srbije za ovu sezonu je prijavljeno 53 kluba od kojih je naviše iz Niša 4, Kragujevca i Šapca po 3 dok više od jednog kluba imaju Čačak, Smederevska Palanka, Kraljevo, Leskovac, Jagodina, Kruševac, Užice, Požarevac, Valjevo i Vranje.

Iskorak na kojem ćemo da radimo ove godine, a o tome sam pričao i na skupštini u Novom Pazaru, je da ćemo u jedno četiri, pet gradova u kojima imamo 3 i više klubova pokušati da ih ujedinimo i da se stvori jedan jak klub koji će da predstavlja taj grad jer će na taj način lakše doći do finansija od lokalne samouprave. Tako ćemo pomoći i samoj lokalnoj samoupravi, ali i klubovima jer će imati veće budžete, veći broj licenciranih trenera i veći broj kvalitetnih atletičara. Ujedinjenjem klubova lokalne samouprave će moći tim licenciranim trenerima da isplaćuje honorare jer neće više biti raštrkani na sve strane već će klub biti uspešniji na listi uspešnosti klubova Srbije, a to je poenta biti bolji, a ne da se razvodnjivasmo – ističe Branković jednu od ključnih stavki u radu SAS-a u narednom periodu.

Kao što smo rekli, Slovenija ima 71 registrovan klub, a upravo je to broj za koju Branković smatra da Srbija takođe treba da teži.

Ovo je jedini put, moramo da ovaj broj od preko 100 klubova u naredne dve, tri godine smanjimo na 70 i da napravimo veći kvalitet.

Ekipno prvenstvo u Sloveniji traje 2 dana

Ni u Sloveniji nisu svi klubovi profesionalni u smislu da imaju sve selekcije i da se bave profesionalnom atletikom. Neki su orijentisani samo za ulične trke i maratone dok su drugi na rad sa decom.

Međutim Ekipno prvenstvo Slovenije traje dva dana i odvija se u punom programu. Ove godine je učestvovalo 6 ekipa u svim disciplinama dok su ostali imali pravo nastupa na pojedinim, a bilo ih je 26, odnosno 28 ukupno.

Sa druge strane u Srbiji se odvija jednodnevno takmičenje od po 11 disciplina u obe konkurencije na kojem je ove godine učestvovalo po 9 ekipa, a bilo je godina kada se zbog nedovoljnog broja prijavljenih (manje od 3) nije ni održavalo takmičenje.

Kako kaže direktor SAS-a Slobodan Branković, ključ je u tome da se napravi oko 50 profesionalnih klubova, da se razjedinjene zajednice ujedine i da će rezultati biti znatno bolji za sve.

Moramo da uradimo sve kako bi ojačali klubove. Naravno, nećemo moći sve, ali moramo da kažemo da imamo recimo 50 profesionalni, stabilnih klubova po celoj Srbiji koji će da imaju sekretara, trenere, da imaju objekte gde da treniraju, da imaju rekvizite… a ne samo tartan i ajmo da napravimo klub.

Slovenija ima više stadiona

U celoj priči jako su važne lokalne samouprave odnosno gradovi i opštine. Po informacijama sa zvaničnog sajta Atletskog saveza Slovenije, po podacima iz 2016., Slovenija ima 26 atletskih stadiona i 6 dvorana (5 ”tunela” i jednu veliku dvoranu). Trenutno stanje je takvo da se radi na izgradnji zatvorenog trenažnog prostora u Mariboru, koji do sad nije imao uslove za zimske treninge, a da će i Ljubljana dobiti veliku atletsku dvoranu umesto postojećeg ”tunela”, pa će tako Slovenija imati dve dvorane.

Što se tiče Srbije Atlex je uspeo da navede 22 stadiona sa atletskom stazom i 3 zatvorena objekta (”tunel” na stadionu Crvena zvezde, novosadski sajam i Atletska dvorana).

Međutim kada se pogleda spisak sertifikovanih stadiona na sajtu Svetske atletike dolazi se do podatka da ih Srbija ima 12, a Slovenija 5 u Klasi 2, odnosno 2 dvorane u Srbiji (na Banjici i Štark arena) i jedna u Sloveniji (Novo Mesto).

Klasu 1 u regionu imaju samo dva stadiona, hrvatski u Splitu Poljud i makedonski u Skoplju Filip II Makedonski.

Ima mnogo problema, ali ne možemo sami da se izborima sa svima. Potrebna nam je pomoć lokalnih samouprava kojima pokušavamo da objasnimo da je njima u ličnom interesu da ulažu u lokalne klubove jer će im se to višestruko vratiti. Za sada nam ne ide najbolje ta priča, ali se nadam da će im primer Elzana Bibića pokazati značaj ulaganja u atletiku jer je njegov uspeh mnogo doneo gradu Novom Pazaru, a mi po čitavoj Srbiji imamo pregršt talenata koji uz pomoć grada i opštine mogu da dosegnu Bibićev nivo. Ne može savez baš sve sam, potrebna nam je pomoć i tih institucija.

Tih 12 sertifikovanih stadiona u Srbiji su: Čačak, Ćuprija, Kraljevo, Kruševac, Novi Pazar, Novi Sad, Požarevac, Priboj, Smederevo, Sremska Mitrovica, Subotica i Zrenjanin.

Ćuprija ima lep novi stadion, ali još nema rekvizite, i sem Memorijala Vera Nikolić nije bilo takmičenja na njemu.

Kraljevo, Kruševac, Novi Pazar i Sremska Mitrovica su jedini stadioni na kojima su se prethodnih godina održavala takmičenja međutim, iako stoje verifikacije za 2023., u SAS-u kažu da su Mitrovica i Kruševac izgubili licence. Novi Sad je takođe u grupi stadiona koji su izgubili licence, na kojem sem prvenstva Vojvodine i po nekog mitinga nema atletike zbog zabrane fudbalskog kluba, koji od oktobra kreće sa rekonstrukcijom stadiona. Doduše neće još uvek doći do rušenja i uklanjanja staze kako je najavljeno.

Čačak, Požarevac, Priboj i Subotica atletsko takmičenje videli nisu, dok je Zrenjanin dobio moderan stadion sa reflektorima, skoro su nabavili i kompletnu opremu (sunđere, blokove, prepone…) međutim vratili su im se fudbaleri kojima se svideo novi stadion i u potpunosti ga razrušili. On sad izgleda pre kao scenografija za neki ratni film nego na sportski objekat i tako je već više od godinu dana.

O Smederevu ne treba trošiti reči jer je staza u objektu pod zaštitom države. Održana je veličanstvena Balkanijada na tom prelepom terenu, ali tamo se atletska takmičenja više neće održavati.

Atletika je u prvoj grupi sportova po kategorizaciji republike Srbije i po tome bi trebalo najviše da se ulaže u nju, uz ostale sportove iz istog nivoa. Međutim uvek je lakše novac dati u fudbal jer se smatra popularnijim i da će imati bolju prođu, ali mislim da mnogo pre može da se napravi kvalitetan atletičar za evropsku scenu nego sportista u tim nekim drugim sportovima za koje lokalne samouprave pre daju pare nego na atletiku – ističe Branković.

On dalje navodi da ujedinjenjem klubova bi se stvorila pozitivnija slika u lokalnim samoupravama, došli bi rezultati i time bi se stimulisalo više da se ulaže u njih, u infrastrukturu, u pronalaženju sponzora…

Lokalne samouprave bi trebalo da sponzorišu svoje klube, da im pomognu oko pronalaženje sponzora, da se pronađu neke lokalne firme koje će kroz sport i razvoj tih talenata povećati svoju vidljivost, svog brenda.

Šta bi bilo da se košarka igra samo u jednoj dvorani?!

Što se tiče stadiona i dvorana Branković pravi paralelu sa drugim sportovima koliko oni imaju objekata za treniranje i takmičenja, a koliko atletika, gde i država treba da pomogne razvoju atletike kroz infrastrukturu po celoj Srbiji.

Sa samo jednom dvoranom direktor SAS-a smatra da atletika pravi neverovatne uspehe koje ostali sportovi da su u istoj situaciji ne bi mogli.

Pogledajte koliko ima košarkaških, rukometnih, odbojkaških dvorana u Srbiji. Zamislite da postoji samo jedna kako bi izgledali klubovi, takmičenja na kraju i reprezentacije. Mi imamo samo jednu jedinu atletsku dvoranu koja je premala za celu Srbiju. I više nego smo zahvalni državi koja nam je pomogla da do nje dođemo, ali se nadam da ćemo isto tako uz njenu pomoć doći i do još neke kako bi mogli da postižemo još bolje rezultate.

Trenutno se u Srbiji privode kraju radovi na izgradnji modernih fudbalskih stadiona u Loznici i Leskovcu, uskoro se ruši stadion Čika Dača u Kragujevcu i na njegovom mestu nićiće takođe moderan fudbalski objekat. Država ulaže u to kako bi se razvile te sredine. Branković smatra da bi izgradnja atletskih dvorana imala isti taj efekat, ali još veći na decu i omladinu.

Vidite kako se grade fudbalski stadioni i tkao se razvijaju centri po Srbiji. Smatram da izgradnjom atletskih dvorana takođe može da se doprinese razvoju tih krajeva, naročito razvoju dece i školskog sporta.

Od kako je izgrađena Atletska dvorana u Beogradu priča se kako će se sledeća napraviti u Ćupriji međutim, pored završenog stadiona ni kamen temeljac nije udaren za izgradnju dvorane, a ista sudbina je i sa jednim od najsavremenijih atletskih centara u Evropi koji treba da se gradi u Novom Sadu.

Proletos sam razgovarao sa predsednikom skupštine u Ćuprije gospodinom Erićem, koji je bio gradonačelnik kada se napravio stadion, a tema je bila kompletno opremanje stadiona sa sunđerima, blokovima, preponama… Međutim sve je na čekanju isto kao i izgradnja te dvorane tamo, a ista je situacija nažalost i sa izgradnjom kompleksa u Novom Sadu.

Kada se podvuče crta, Slovenija ima mnogo više stadiona na mnogo manjem području, manje klubova od Srbije na manjem području, mesta u većini slučajeva imaju samo jedan atletski klub u koji ulaže lokalna samouprava i imaju stadion. Tu je i liga od nekoliko mitinga na kojima atletičari mogu lepo da zarade. Tu je i geografska pozicija koja im ide na ruku jer lako mogu da odu na inostrana takmičenja u Italiju, Austriju…

Po spisku Srbija ima više licenciranih stadiona, ali oni iz dana u dan gube sertifikate, svake godine se otvaraju novi klubovi, razjedinjuje se sredina, lokalne samouprave sve manje ulažu u atletiku…

(Atlex.rs)