Jani Hajdu uživo gledao krunisanje Ivane: Zbog svog prvog trenera ”bacila se” u publiku

Na insistiranje Ivane Vulete Jani Hajdu, njen prvi trener, bio je sve vreme prisutan u Budimpešti na Svetskom prvenstvu, iako narušenog zdravlja, bio je svedok pisanja istorije.

Ivana je osvojila prvo zlato za srpsku atletiku na Svetskim prvenstvima, a njena izjava da se osećala kao kod kuće jer su na tribinama bili njeni prijatelji i familija dobija na još većem značaju kada se zna da je među njima bio i njen prvi trener Jani Hajdu.

Ona je znala da ovaj događaj neću da propustim. Bio sam u Budimpešti pet dana. U aprilu me pozvala i rekla da želi da joj budem podrška, na licu mesta, na Svetskom prvenstvu. Znala je i u kakvom sam zdravstvenom stanju, ali nije želela da odustane od namere da me vidi na tribinama. Sa ćerkom Natašom, unukom Katarinom i, molim vas napomenite, vozačem Žikom, kojeg Ivana poznaje, otišli smo u Budimpeštu – kazao je Hajdu za Sportski Žurnal.

Iako ima zdravstvenih problema, adrenalin je i on osetio pa je sve vreme navijao za Ivanu, a u jednom trenutku se i čuo njegov povik sa tribina.

Bio sam sa Ivanom pre, za vreme i posle skakanja. Da objasnim, kod drugog skoka sa tribine sam se proderao, kad je bio tajac: „Hajdemo, Ivana“. Sve je snimila unuka Katarina, pustila poruku Ivani, a ova joj odgovorila, da sam vikao iz Srbije, čula bi me. Nisam dobrog zdravstvenog stanja, ali je srce zaigralo.

Ono što je Ivana obećala svom prvom treneru to je i ispunila. Postala je prvakinja sveta sa neverovatnim skokom od 7,14 metara, koji je za malo mogao da bude i još dalji.

Na ceremoniji dodele medalja Jani Hajdu je bio u prvom redu sa buketom cveća. Ivana ga je videla i legla je na pod pozornice kako bi se zagrlila sa njim i primila poklon.

Moja najveća sreća je što sam Ivani uručio buket cveća na dodeli zlatne medalje na Svetskom prvenstvu. Legla je preko bine, da bi me zagrlila i poljubila. Od sreće, plakali smo zajedno. To se nikad ne može zaboraviti. Ivana je ikona srpskog sporta.

Ivana je kod Hajdua trenirala 15 godina, od svoje 7 godine nakon što ju je mama dovela na prvi treninga kod njega.

Imala je sedam godina, bilo je pred polazak u školu, kad je mama Vesna, kojoj sam, takođe bio trener, dovela i rekla, „Jani, evo ti je i neka trenira“. Bila je nestašna i da istaknem, bilo kojim sportom da se bavila, bila bi uspešna. Kad je bila u osnovnoj školi, čuo sam da je planiraju za rukometnu ekipu, uspeo sam da je istrgnem od te ideje i odveo je na pripreme u Mađarsku. Znao sam da će da bude velikan, kad bi o svemu pričao, ne znam gde bi bio kraj. Trenirao sam je 15 godina, osnovna, srednja škola i tri godine nakon toga. 

Dok je još bila pionirka Hajdu je je kontaktirao Sportski Žurnal kako bi napravili priču sa njom jer je još tada verovao u nju, a zahvaljujući novinaru Dragoslavu Višnjiću, kako kaže Jani Hajdu, Ivana je kasnije završila kod Gorana Obradovića.

Izbegao sam vaš susret sa namerom da ona, devojčica, ispriča koje su joj želje. Kad sam pročitao priču, nazvao sam vas i kad ste rekli da je autentično, znao sam ono što sam ranije snimio. Ona je o svetskoj tituli i tada razmišljala. Dugo smo bili zajedno, ako kažem porodica, nije istina, više od porodice, a vi tumačite kako hoćete. Šta je Ivana za mene, ne treba da me pitate, kad sam imao zdravstvenih problema i ležao u kliničkom centru, svaki dan je bila uz mene. Rastanak je bio neminovnost, ide za Novi Sad, a na meni je bilo da odlučim kome da je predam. Pričao sam sa nekoliko ljudi verziranih u atletiku, mnogo je pomogao Dragoslav Višnjić iz Žurnala, kad mi je napričao o Goranu Obradoviću, dilema nije postojala. Morate znati, danas sam izuzetan sa Goranom.

(Atlex.rs)