In memoriam: Jovan Mušković Mule – bronzani sa juniorskog EP 1966., višestruki rekorder Jugoslavije, učesnik EP u sprintu…

U 77. godini života napustio nas je Jovan Mušković Mule, jedan od najbržih Jugoslovena i Srba 60.-tih godina prošlog veka.

Mirno i sunu Jovan je preminuo 11. jula u svom domu.

Rođen je 13. marta 1947. godine u Beogradu, a atletiku je počeo da trenira sa 15 godina 1962. u Železničaru. Njegovu brzinu i talenat prepoznaju ljudi iz Crvene zvezde i već sledeće godine ga dovode na Marakanu. Trenirao ga je Aleksandar Milenković sve do kraja karijere 1971. kada je morao da prestani zbog povrede u 24. godini.

Bio je član reprezentacije Jugoslavije na dvoranskom Evropskom prvenstvu 1967. gde je trčao 50m – 5,8 sekundi ručno u kvalifikacijama (tada se nije trčalo 60m i nije bilo elektronike). Svi u toj grupi su imali isti rezultat 5.8 sekundi, ali su sudije proglasile da Mušković ne bude među prvo troje koji su se plasirali u polufinale, a u finalu je taj rezultat doneo bronzanu medalju. Surova vremena za sprint.

Međutim godinu dana ranije osetio je kako je biti na pobedničkom postolju na Evropskom prvenstvu u Odesi (tadašnji Sovjetski savez). Mušković je na tom  juniorskom EP 1966. zajedno sa Stojanom Puačokm, Milošem Bucevskim i Ištvanom Dankom osvojio bronzu u štafeti 4×400 metara sa rezultatom 3:16.1

Jovan Mušković je trčao sve sprinterske discipline od 50-400 metara, a čak 15 puta je obarao rekord Jugoslavije. Pored 5 seniorskih u štafeti 4×100 metara, ima i 2 kao junior i 8 kao mlađi junior izvan štafete. Pored rekorda, Mule je bio i višestruku šampion Jugoslavije i Balkana u sprintu. Dva balkanska zlato ima u štafeti 4x100m, dok je prvak države bio 4 puta i na 100m i u štafeti 4×100 metara. I u mlađim uzrastima je pobeđivao na prvenstvima Jugoslavije, 8  zlata ima kao mlađi junior, i još 2 kao stariji.

Jedan od njegovih velikih prijatelja, i takođe legenda Jugoslovenske atletike Dragan Nedimović Nedim, u svom stilu, se oprostio od Jovana Muškovića:

”Teško je ispraćati prijatelje koje više nikad neću videti. Odlaze kao da su na Fordovoj traci koja nikada ne staje.

Neću o njegovim sportskim rezultatima. Neka se time bave sportski istoričari i statističari. Hoću o čoveku. O mom prijatelju skoro 60 godina. Ali, reči nema. Samo tiha tuga koju ne umem da opišem. Odlaze najbolji iz mog života. Izumire jedna atletska generacija i sa svakim odlaskom svet postaje siromašniji za dobrog čoveka. A Mule? Taj sjajni sportista i veliki šeret prepun dosetki i zdravog humora. On je pronašao trajni mir koji je poslednjih godina tako želeo. Tog vrelog dana popio je svoju kafu, popušio cigaretu, oprao šoljicu, otišao u sobu, legao na krevet i – umro. Ako je moralo, neka je bilo tako. Niko nije zaslužio da se muči.

Počivaj u miru dragi prijatelju.

Nedim”

(Atlex)