Lazar Anić operisan: Nisam mogao da hodam od bolova, stavio sam zdravlje i Beograd ispred Tokija, napadam Pariz!

Jedan od najboljih atletičara Srbije Lazar Anić skoro godinu dana ima velikih problema sa takozvanom sportskom kilom zbog koje je u nekim trenucima jedva stajao na nogama od ogromnih bolova pa je rešio da Olimpijski san prolongira za tri godine zarad zdravlja.

Simptomatično dva najbolja daljaša Srbije imaju veoma slične povrede takozvanu ”sportsku kilu”. Mesto bola se razlikuje gotovo u nekoliko centimetara, ako ne i manje.

I dok je Jovančević rešio da preskočio cel letnju sezonu u nadi da će se povreda mirovanjem zalečiti, Anić je skakao jureći Olimpijske igre, ali kada je stigao do poslednjeg koraka reko je dosta, idem pod nož.

Kako je prošla sezona počela kasno zbog pandemije koronavirusa, a prvenstvo Srbije je bilo 5. septembra, Anić se sve do samog kraja avgusta pripremao u Sjedinjenim Američkim Državama, a na poslednjem mitingu pred povratak u Srbiju Lazar je doživeo povredu koja će ga mučiti gotovo godinu dana.

– Sve je počelo u avgustu 2020. na mitingu u Atlanti gde sam prilikom trčanja zaleta zgazio na ne tako dobro postavljenu dasku za troskok i “propao”. U tom trenutku ništa nisam osetio međutim sutradan posle takmičenja me je boleo primicač. Iako sam mislio da je samo jača upala i da će proći to nije bio slučaj. Iz prepone bol se širio u stomak da bi se na kraju lociralo u stomaku – priseća se Anić početka muka u razgovoru za Atlex.

Bolovi su bili jaki, ali želja da se dobro odrađene pripreme prenesu na takmičenje bila je još jači pa je Lazar činio sve kako bi smanjio bolove i uspevao da takmiči.

– U nekim trenucima sam imao takve bolove da nisam mogao normalno da hodam. Međutim uz koji ”pain killer” bilo je bolje, ali svakako ne bezbolno.

Uspeo je da izgura sezonu do kraja, ne sa rezultatima koje je očekivao. Nadao se skoku od preko 8 metara, a završio je na 7,74 metara. Uzeo je dužu pauzu kako bi se dobro odmorio što mu je pomoglo, ali kada je bio najspremniji povreda se vratila.

– Odlučio sam se da stisnem zube i završim tu letnju Covid-19 sezonu kako tako. Napravio sam pauzu potom i krenuo u pripreme za EP u Torunu za koje je trebalo skočiti normu. Odlično sam odradio te pripreme, nisam imao nikakvih problema, ali onda je došla Balkanijada.

Nakon Balkanijade sledio je Srbijan open, poslednji dan za ispunjenje norme za Evropsko prvenstvo, a Anić je ponovo imao problem i da hoda, ali (luda) sreća je bila na njegovoj strani.

– Na prvenstvu Balkana ponovo su se pojavili bolovi tako da narednih nedelju dana do ”Serbian opena” nisam ni trenirao. To je bio poslednji dan da se ispuni norma za odlazak na EP, a ja sam jedva stajao na nogama. Na zagrevanju sam rekao da ne mogu da takmičim, nisam mogao da se zagrejem. U dogovoru sa trenerom i fizioterapeutom rešili smo da skočim makar jedan skok, na svežinu, pa šta bude biće, to nam je bila poslednja šansa za Torunj. Skočio sam7,91 na iznenađenje svih u toj prvoj seriji i obezbedio sebi odlazak na prvenstvo Evrope.

Bolovi su nastavili da budu strašni. Ni posle ovog takmičenja Lazar nije mogao da trenira i tako je otišao u Turonj.

Konstantno je bio pod terapijama i pred samo takmičenje ponovo nije mogao da izađe na zagrevanje od bolova. Savet mu je bio isti kao i za Serbian open, došao si do ovde, probaj makar jedan skok da napraviš. Stiso je zube, to je i učinio i isto kao i na Openu taj skok mu je doneo odlazak dalje – plasman u finale.

–  Dve nedelje, ako ne i više nisam napravio ni jedan trening, samo sam išao po terapijama. Kada sam došao na EP mislio sam da neću moći da nastupim od bolova, ali sam onda u kvalifikacijama, bez doskoka (doskočio na noge prim. aut.), skočio 7,79 metara. Taj skok mi je obezbedio finale kome nisam znao da li da mu se radujem ili ne. A finale… definitivno najteže psihički i fizičko takmičenje u mojoj karijeri. Skočio sam 7,81 metara i zauzeo 6 mesto i celo to takmičenje i te dve nedelje  su mi bile potpuno nejasne, neverovatne i neshvatljive kako tad tako i danas. Nisam mogao da hodam, a kamoli da trčim a uspeo sam da zabeležim takve skokove koji su me doveli do 6. mesto u Evropi. Ostaće večito pitanje koliko bi skočio i koji bi završio da sam bio zdrav, ali najbitnije je da sam sa osmehom na licu napustio takmičenje priseća se Anić teške ove zime.

Ponovo je Lazar odlučio da napravi dužu pauzu međutim, bolovi nisu odlazili. Želja za odlaskom na Olimpijske igre je bila velika, a pokazatelji na treninzima i pored bolova su govorili da je to moguće.

– Nakon EP napravio sam gotovo mesec dana pauzu. Kada sam počeo da treniram čak i pod lekovima nije bilo bolje, ali rezultati na treninzima su bili odlični. Zbog toga sam rešio da još jednom stisnem zube, da uđem u trku za Tokio i da nakon toga tek odem na operaciju.

Pripreme su i ovog puta odražene u Americi, a odmah po povratku sezonu je otvorio na mitingu u Slovenskoj Bistrici, na stadionu na kojem je skočio lični rekord od 8,15 metara.

– Otvorio sam sezonu u Bistrici po kiši i na 10 stepeni sa 7,79 metara i znao sam da vredim za mnogo više. Na državnom sa skočio 7,91 metar, potom na Ekipnom prvenstvu Evropsko 7,83 metra i očekivao sam da ću na Balkanijadi u Smederevu preskočiti normu. Međutim nisam mogao, bio sam kao ”izduvan balon” i opet završio sa 7,91.

To nije bio kraj snova o Olimpijskim igrama, ostala su bila još dva dana da se ispuni norma ili da se sakupe bodovi za rang listu, a Lazar je imao ugovoren miting u Lucernu međutim, došlo mu je preko glave agonija sa povredom i rešio je da povuče crtu.

– Ostala su bila još dva dana za Tokio, ali sam odlučio da stavim tačku na ovu agoniju i da ne odem  na poslednju šansu u Lucern. Nisam više mogao da trpim bolove i rešio sam da se odmah operišem.

Tako je Anić operisan u sredu 7. jula u Beogradu u privatnoj bolnici Đoković, a treninzima će moći da se vrati za mesec dana.

– Operisao me je dr Boško Milev u bolnici Đoković. Po njegovim rečima hodaću odmah posle operacije, a sa treningom ću krenuti za manje od mesec dana ako sve prođe kako treba.

Atletičar kragujevačkog Radničkog ne gubi nadu o nastupu na Olimpijskim igrama. Morao je da donese tešku odluku, ali su mi zdravlje i Svetsko prvenstvo u Beogradu sada bili prioriteti, dok Pariz 2025. nije ni toliko daleko.

– Nikad nisam bio bliži Olimpijskim igrama, ali san o odlasku na Igre nastavlja da živi i verujem da mi je tamo mesto. Sada sam na prvo mesto stavio zdravlje, ali i Svetsko prvenstvo koje se u martu održava u Beogradu. Teže bi mi palo da sam zbog Tokija propustio Beograd. Biću spreman za Pariz 2025. pa ću tamo sanjati svoj olimpijski san – zaključuje Lazar Anić razgovor za Atlex.

(Atlex.rs)