U 75. godini života napustio nas je višestruku državni rekorder u sprintu i jedan od najbržih Jugoslovena svih vremena dr Predrag Križan.
U ponedeljak 11. oktobra oko 11 časova uveče prestalo je da kuca srce bivšeg reprezentativca Jugoslavije u sprintu Predraga Križana. On je u četvrtak primljen u bolnicu nakon što mu je pozlilo.
Rođen je u Beogradu 10. februara 1946. godine. Odrastao je u jako siromašnoj porodici, a atletikom je počeo da se bavi jer su ga profesori u školi poslali da trenira nešto kako bi ojačao. Koliko je bio slabašan govori podatak da je bio oslobođen fizičkog. Dolazi u atletski klub Crvena zvezda 1963. godine i nekoliko godina kasnije postaje jedan od najbržih Jugoslovena svih vremena i legenda kluba.
Nosio je titulu doktora fizičke kulture koju je stekao na DIF-u, a pored atletike bavio se i fotografijom. Ceo život je nosio fotoaparat i beležio je atletske trenutke od najranijih dana pa sve do pre koje godine kada je dolazio na atletska takmičenja i savetima pomagao mladim sprinterima i sprinterkama.
Niko nikad nije trčao brže od njega u vreme pre uvođenja elektronskog merenja i tartana. Rezultat od 10,2 ručno na 100 metara na šljaci je izjednačen državni rekord. Iste te 1971. istrčao je i lični rekord uz elektronsko merenje 10,65 sekundi što je danas 21. rezultata svih vremena u Srbiji na 100 metara. Koliko je veliki rezultat koji je ručno izmereno govori podatak da je svetski rekord tada iznosio 9,9 sekundi.
Dve godine ranije Križan je istrčao fantastičnu trku na 200 metara za 21,15 sekundi što je danas 7. rezultat svih vremena u Srbiji. Ručno je iste godine na šljaci zabeležio rezultat 20,9 sekundi što je treći rezultat svih vremena kod nas.
Koliko je Križan bio talentovan može se videti u odličnim rezultatima u trkama i na 400 metara gde je ručno trčao 48,2 sekunde.
Za reprezentaciju Jugoslavije je nastupio 83 puta. Na Balkanskim šampionatima je osvojio dva zlata, a ukupno je osvojio 16 medalja za svoju državu.
U dresu Crvena zvezde 14 puta je bio prvak Jugoslavije, a u crveno-belom dresu čak 29 puta je obarao državne rekorde na 100, 200, 400 i 200 metara sa preponama.
Učestvovao je na EP 1969. i 1971. godine, a na Mediteranskim igrama u Izmiru 1971. bio je treći na 200 metara i drugi sa štafetom 4 puta 100.
Predrag Križan je dobitnik Majske nagrade SOFK Srbije, dobitnik ordena zasluga za narod sa srebrnim zracima…
Nakon završene atletske karijere bavio se trenerskim poslom. Najpoznatiji učenik mu je, između ostalog, Lazar Staničić kog je doveo do rekorda SFRJ na 100 metara sa 10.48 sekundi 1983. Radio je sa nizom reprezentativaca, od 100 metara do 400 metara i 400 metara prepone, a ostao je upamćen i u paraolimpizmu gde je osvojio preko 120 medalja sa Svetskih, Evropskih prvenstava i Olimpijskih igra zbog čega je dobitnik nacionalnog priznanje, odnosno nacionalne sportske penzije.
Prošle godine bio je gost emisije ”Sportski spomenar” na radiju RTS-a, a šta je tada pričao možete poslušati ovde.
Sahrana
Predrag Križan biće kremiran po spopstvennoj želji u nedelju na Novom groblju u 13:30
BLUZ ZA VELIKOG PRIJATELJA
napisao Dragan Nedimović Nedim
Dr Predrag Križan
Kako se samo smrt poigrava sa nama. Otišao je moj prijatelj. Otišao je iz uboge bolnice, otišao je iz društva nepoznatih nesrećnih ljudi kojima nije mogao da vidi lica, otišao je uplašen i sam, otišao je u večnost. Tek tako. Za tren. Ugasio se i nastala je tama. I njemu i nama. Jer, bio je svetlost mnogima od nas. Puno ljudi ga je znalo, ali ga je malo ljudi poznavalo. Za neke je bio čudak sa svojim stavovima, svojim oštrim jezikom i crnim humorom. Većina ga nije razumela. A on, on je bio čovek sa stavom i čovek sa ciljem. U sportu, u poslu, u privatnom životu i u prijateljstvu. Bio je čovek neverovatne upornosti koji je svima nama koji smo ga poznavali pokazivao šta se sve može ako rešiš da to uradiš i ako veruješ u sebe. Kada su ga svi otpisali kao atletičara i sprintera, istrčao je 10.2 na 100m. Dok su mu se iza leđa podsmevali, završio je fakultet, magistrirao i doktorirao. Kada su se svi pitali zašto se uključio u invalidski sport, nisu znali da je to zaveštanje njegovom rano preminulom rođenom bratu Mirku koji je bio invalid. Otud i veliko slovo M na šorcu koji je nosio tokom karijere. Bio je pametan čovek širokog obrazovanja i interesovanja. Bio je tvrdoglav kao mazga i ta tvrda glava mu je mnogo puta pomogla, ali i odmogla. Ipak, šta god da se desilo, on je nastavljao dalje svojim putem čvrsto verujući u njega.
Uvek je bio spreman da pomogne, čak i kada mu to nisu tražili, ali je on video da je pomoć potrebna. Imao je veliko srce i dobrotu u duši i nikada se ni na šta nije žalio, a imao je za to velikih, mnogo velikih razloga.
Ponosan sam što se naše prijateljstvo nastavilo i van atletske staze i trajalo više od 40 godina. Ponosan sam što smo mogli jedan drugom da kažemo i ono što nikome drugom ne bi rekli. Što smo se pomagali i poštovali. Mnogo sam tužan.
Imam potrebu da i ovo napišem. Jedan od najboljih američkih crnih pesnika Lengston Hjuz je polovinom 20. veka napisao sledeće stihove:
Pošto mi je lice široko nasmejano,
a moje grlo duboko raspevano
i ne pomišlja od vas niko
da patim kada trpim toliko.
Pošto su moje usne široko nasmejane,
moj pritajeni krik ne možete čuti.
Pošto su mi noge veselo razigrane,
moj samrtni ropac niko i ne sluti.
E, to je bio naš Krile sa svojim dečačkim osmehom i svojim tajnama. I nadam se da će tamo gde je otišao dobiti sve ono što su mu ovde ljudi uzeli. A uzeli su mu mnogo.
(Atlex.rs)
