Nakon 5 OI, 8 SP i 7 EP Dragana Tomašević završila karijeru: Žal za Geteborgom 2006., ponosna na sve, novi život posvećujem oneme za šta sam se školovala!

U 41. godini, nakon 21 godine profesionalnog bavljenja atletikom Dragana Tomašević je rešila da okači ”sprinterice o klin”.

Po jedno zlato, srebro i bronza sa Mediteranskih igara, dve bronze sa Univerzijade, tri bronze i jedno srebro za zimskog bacačkog kupa Evrope, petostruka finaliskinja Evropskih šampionata i dvostruka sa Svetskih prvenstava, petostruka olimpijka, državna rekorderka i srpska atletičarka sa najvećim brojem nastupa na velikim takmičenjima i to u kontinuitetu od početka ovog milenijuma sve do danas – to je ukratko Dragana Tomašević atletičarka, bacačica diska.

Od juniorskih dana imala sam norme za sve najveće događaje. U prvom planu je svakako pet Olimpijskih igara! Pomnožite period s četiri godine između dve i dobićete impresivan broj. Trebalo je toliko trajati u vrhunskom sportu. To mi je donelo i priznanja za najuspešniju atletičarku Srbije tri puta, pa najbolju sportiskinju Vojvodine, a i „Žurnal” me je izabrao jednom za apsolutno najboljeg atletičara Srbije. Na toj listi nema previše imena – zapaža Dragana Tomašević razgovor za Sportski Žurnal.

Malo se  zna o njenom privatnom, životu van atletike. Poseduje tri diplome koje nagoveštavaju da bi mogla da ostane u ”kraljici sportova” i da radi sa decom.

Uz dugu sportsku karijeru, usavršavala sam se u drugim oblastima. Završila sam Višu školu za obrazovanje vaspitača – vaspitač, pa Pedagoški fakultet u Somboru – profesor razredne nastave, i Fakultet za sport Tims – master profesor fizičkog vaspitanja i sporta.

Prve atletske koraka Dragana je činila, sad već davne, 1997. sa trenerima Aleksandrom Spajićem i Goranom Pavlovićem. Tada je bacala kuglu, a na insistiranje Danila Krtinića, naredne godine, kada je imala 16 godina, prelazi kod njega i počinje da baca disk. Sve ostalo je istorija.

Za sve ove godine njihov odnos je postao više od sportista-trener, kako kaže Dragana postali su prijatelji za ceo život.

Zahvaljujući treneru Krtiniću, bila sam učesnik na najvećim događajima toliko dugo i neprestano. Njegov sistematičan i kvalitetan rad sačuvao me je od ozbiljnijih povreda. koje su po pravilu sastavni deo vrhunskog sporta. Imao je ponude da radi u drugim sportovima i s asovima drugih država, ali i kad je to prihvatao, uslov mu je bio da nastavi da trenira sa mnom i na tome sam mu zahvalna. Njegova je zasluga što nisam zapostavila ni obrazovanje, pa sam uporedno s treningom i fakultete završavala. Veliki uspeh je i taj što smo kroz dobre i loše stvari zajedno prolazili i ostali prijatelji za ceo život.

U svojoj bogatoj i dugovečnoj karijeri ostao je samo jedan žal, za medaljom na velikom takmičenju. I kada je bila najbolja i kada su svi parametri pokazivali da ima taj hitac dalji i od njenog rekorda Srbije koji iznosi 63,63 metra prosto se nije dalo.

Najveći žal ostaje za Geteborg 2006. U kvalifikacijama tog prvenstva Evrope bacila sam disk do važećeg državnog rekorda 63,63 metra. Da su se kvalifikacije ponovile u finalu, bila bih među tri. Nekoliko puta sam bila blizu osvajanja medalje na velikim takmičenjima, ali igrom slučaja, ili kako već to da nazovemo, nije se desilo, pa to možemo smatrati neuspehom. Najveća propuštena šansa je Osaka i Svetsko prvenstvo, gde sam na poslednjem treningu bacala šest hitaca preko 65 metra, a u kvalifikacijama nisam uspela. Olimpijske igre u Pekingu…bila sam spremna za medalju. Pred takmičenje imala sam 63 metra i na treningu i na takmičenjima te godine, a u kvalifikacijama nisam prošla za devet centimetara. Za bronzanu medalju bilo je dovoljno 62,20 metara.

Kako je sport lako merljiv, pogotovo atletika gde se tačno zna šta je potrebno za medalju ili neko priznanje, pa tako i ono Nacionalno, Dragana i pored toliko učešća na svim takmičenjima nažalost neće dobiti tu ”sportsku penziju”. Kada bi svaki sport, mogao da predloži nekoga bez medalje, koji je imao veliki doprinos (kao je to npr. u umetnosti) atletika bi za to bez ikakvog problema mogla da predloži Draganu jer niko nije bio učesnik svakog velikog takmičenja više od dve decenije kao ona.

U nekoliko navrata htela sam da se povučem, ali, opet na insistiranje trenera, ostala sam sve do 2022. i prvenstva Evrope u Minhenu. Mislim da sam dovoljno dugo bila u atletici, ostvarila sve što se moglo, osim medalje koja donosi nacionalno priznanje. Ostaje vreme za mlade nade i neka nova imena…

Iako je javno obelodanjeno tek sada, Dragana je 2023. godinu počela u novoj ulozi. Okačila je sprinterice ”o klin”, ali ne i disk jer je počela da radi sa novim mladima iz njene rodne Sremske Mitrovice i to zajedno sa svojim trenerom Danilom Krtinićem, tako da ovaj tandem još uvek zajedno ”jaše”.

Od januara sam počela da radim u Sportskom savezu Sremske Mitrovice, a zajedno s trenerom Krtinićem i s grupom mladih atletičara. Naravno, uz pomoć trenerovih saveta učim nove stvari, tačnije, od aktivnog sportiste, sad prelazim polako u trenere – zaključila je Dragana Tomašević razgovor za Sportski Žurnal.

(Atlex.rs)