Mama Španović otkriva: Zvali su stranci, kako je izgledao prvi ”trening”, frizure i tetovaže, tatine prognoze u centimetar, najveća mana, ”suze bola”…

Majka najbolje atletičarke Srbije svih vremena Ivane Španović, Vesna, pričala je o svojoj ćerci u emisiji Arene Sport ”Majke šampioni” o počecima, kako je zamalo otišla u rukometašice, uspesima, suzama, planovima, snovima…

Vesna Španović je bivša atletičarka. Osam godina je trčala sprint, a povremeno je skakala i dalj. Na 100 metara je najbrže trčala 12,0 sekundi, a u dalju ima 5,80 metara. Upravo to su bile prve granice koje je Ivana morala da probije, a za jednu je dobila i prvi mobilni telefon.

– Ona je prvo jurila moje rezultate, prvo u skoku udalj, pošto sam ja više bila sprinterka nego skakačica. Imala sam tada nekih svojih 5,80. Sećam se da sam joj rekla, pošto je i skakala i trčala, ”kad budeš moj skok preskočila dobićeš mobilni telefon”, tada su tek krenuli. Veruj te mi, već na sledećem takmičenju ona je preskočila tih 5,80, da li 5,90 i sva ”hepi” mi je došla i pitala me šta sad i rekla sam joj da dobija mobilni. Onda sam joj rekla, ”sad juriš maminih 12,0”, ali vrlo brzo je i to prošlo. Ko zna, da sam možda ja nastavila, možda bi ona sad jurila neke moje rekorde.

Prvi Ivanin trk na stadionu privukao je pažnju

Prvi odlazak na atletski stadion u rodnom Zrenjaninu ostao je upamćen po tome što je sva pažnja bila na starijem bratu Nemanji, ali je Ivana već tad ”pokupila svu slavu” i tu je već bila primećena.

– Bio je lep dan, i hajde sad mama da ih odvede na stadion, da im pokažem šta sam ja radila, čime sam se bavila. Onako šetnjom dođemo do stadiona, uđemo unutra, kad tamo stoje dva bloka – taman, mama bila sprinterka. I sad ja objašnjavam Nemanji, pošto je on stariji, sine jedna noga ovde… ne obraćajući pažnju na Ivanu, koja je bila tu, vrzmala se, trčkala. Dok sam ja sina spakovala u taj blok i rekla ”hop, trčimo” Ivana je prošla trčeći pored nas. Ja se okrenem, vidim blok, super, pogledam u nju ona ode, otrčala. U tom momentu nailazi moj trener, onako je pogleda i kaže ”tebe sam čekao, sa tobom ću u penziju”.

Počeci ”uzletanja”

Ivana je odrastala uz mamine medalje u stanu i zbog toga se i zainteresovala za ”kraljicu sportova” i na kraju se i opredelila za nju.

– Prvi put se zainteresovala kada je videla moje medalje. Osam godina sam se bavila baš onako… pričali su da sam talenat… Ivana je nastavila tamo gde sam ja stala bukvalno.

Kao jako mlada odlazi na svoje prve atletske pripreme i od tog trenutka sve se podređuje ”kraljici sportova”

– Sa devet godina je otišla na prve pripreme, samo su se nizale godine.

Nakon 10 godina rada sa Jani Hajduom, Ivana se seli iz Zrenjanina u Novi Sad i kreće saradnja sa Goranom Obradovićem.

– Sa svojih 18, 19 godina je otišla u Novi Sad. Već je onda sazrela, bila je kompletna ličnost, koliko možeš da utičeš… samo je potrebno puno priče. Bilo je svađe među njima, navikavali su se, ali kad su se iskristalisali…

Odlazak od Hajdua joj nije lako pao, ali potrebe koje su bile sve veće, iskusni trener više nije mogao da isprati.

– Sazrela je, jednostavno joj je trebalo više. Čovek ide u penziju, došao je do svojih lepih godina, ne bi mogao dalje da isprati taj njen tempo u seniorskom stažu. Tako da je promena kluba i trenera sasvim bio logičan sled stvari.

Zvali su stranci, ali Srbija je Srbija

U periodu kada je napuštala Hajdua bilo je poziva i iz inostranstva da napusti Srbiju i da nastavi sa treniranjem negde ”preko”.

– Ja sam čak pomislila da će da ”zapuca” i van zemlje, ali Srbija je jednostavno Srbija. Imala je prilike da ode van zemlje, imala je pozive, ali je rekla ne, ”ja imam ovde sve što mi treba, sve što je potrebno i nema potrebe uopšte da idem napolje” – ponosno ističe Vesna ćerkine reči.

Frizure i tetovaže

U mlađim danima Ivana je pored odličnih skokova bila poznata i po ”ludim” frizurama, a nešto kasnije i tetovažama.

Mami Vesni je ostao upamćen trenutak kada se Ivana ošišala na pripremama u Kragujevcu i sa novom frizurom ušla u kuću.

– Što se tiče kose… samo me je jedan dan pozvala i rekla ”mama ja sam se ošišala” i ja pomislim ”jao živote”. To je bilo u Kragujevcu (pripreme 2007. prim. aut.) i ona meni objašnjava kako. Ja ne da ne razumem i samo joj kažem ”stani, videću te”. Kad se vratila sa pripreme, ulazi u stan, ja kao onako žmurim, ček da malo dođem k’ sebi, da li ću se šokirati, onesvesti… šta ću… i onda kad sam je videla… šok! Frizura je bila onako malo neobično. Uvek je imala neobične frizurice, ali neki stil… ja to ne mogu ni da opišem. Naravno sve njoj super stoji, sve frizure koje je imala super su joj stajale. Pitam je ja kako ćeš sledeći put kad budeš trebala da se šiša, pošto ima neke linije, obrijano je… kaže ” e o tome nisam razmišljala”. 

Što se tetovaža tiče tu Vesna nema stav, kaže da je to njen život i da radi šta ona želi i otkriva kako se one uklapaju u razne toalete.

– Tetovaže manje više. To joj nešto znači, jednog dana joj možda neće značiti, možda će poželi da ih skine. Apsolutno je njen izbor. Ne mešam se puno tu jer ne vredi, ona će odraditi šta zamisli. Nisu nešto ružne, nešto katastrofa, neke su na nekim delovima tela što se ne vidi u dresu. U nekim koktel haljinama se vidi, ali se pokrijemo nekom maramom pa bude ok.

Samo zlato i ništa drugo!

Vesna i Ivana imaju odličan odnos, kako mama Vesna kaže, ali desilo se jednom da su se posvađale i da nisu razgovarale tri dana, i ako se radilo o osvojenoj medalji.

– Ne da se nas dve sad nešto posvađamo. Možda neki put što se tiče sporta, kad ja kažem da je ok neku medalju osvojila, meni je sve ok, ali ona uvek naravno želi zlato. Sećam se iz Moskve (Svetsko prvenstvo 2013. prim. aut.) kad smo došli ja joj kažem sve super, odlično, a ona me je samo pogledala i kao šta je odlično. Ja kažem pa medalja, a ona me onako bledo gleda kao ”šta je tu odlično, što mi to govoriš, mogla sam bolje”. Tu smo se malo zakačile i tri dana nismo pričale, ali dobro – uz osmeh se priseća ove sad anegdote od pre sedam godina.

Vesna Španović kaže da svi Ivanini uspesi došli zbog njenog velikog rada, ali i ogromne volje za uspehom.

– Uvek je bila svoja. Svi ovi njeni uspesi, sve što je do sada postigla, a znate da je postigla jako puno, to je sve plod njenog rada, njene upornosti, njene istrajnosti, njene tvrdoglavosti… geni, ok, ali sve ovo… Ona sebi postavi cilj, i ceo fokus je na tom cilju i dok ga ne ispuni ona ne odustaje!

Profesionalni sport je već veliki uspeh

Nije lako doći do medalje na velikom takmičenju, ali Vesna Španović kaže da je i samo profesionalno bavljenjem sportom ogroman uspeh, još kad ono traje, kao u Ivaninom slučaju 20 godina, to je već dodatni razlog za zadovoljstvo.

– Svi njeni uspesi i neuspesi za mene su vrh. Samo baviti se sportom, biti profesionalni sportista, 20 godina biti na stazi… da li treba nastaviti priču? Ne. Ja sam uvek ponosna na nju. I da nije to što jeste ja bi bila ponosna. 

Šampionski gen majka je prepoznala od prvih dana kod Ivane i to voli često sa ponosom da naglašava.

– Ja sam znala oduvek da će ona to da bude. Nije da sam sad nešto neskromna, Bože moj, ja sam znala, ja sam joj rekla ”ja sam tebe rodila da ti budeš u svetu najbolja”.

Kad Ivana zaplače to je veliki problem i bol

Nije se često puta videla Ivana Španović sa suzama u očima, pogotovo ne onim bolnim. Jedne takve viđene su prvog septembra 2019. kada je povredila zadnju ložu za vreme takmičenja u Berlinu na 78. ”ISTAF” mitingu.

– Nju kad vidite sa suzama na stazi, znajte da je povreda jako ozbiljna i da je jako bolna. Pošto ona jeste borac i kad boli – ne boli, takva je, kakva je. Tog trenutka nisam se uplašila, samo mi je bilo baš teško. Te suze… znala sam da je vrlo, vrlo ozbiljno i da je bol žestok.

Kao i mnogi ljubitelji atletike, ni porodica Španović nema kanale Arene Sport pa na sve moguće načine pokušava da pronađe prenose Ivaninih nastupa na internetu.

– Nekad jedva uspemo da nađemo prenos, toliko smo se trudili. Suprug je tražio po netu i na kraju uspe da nađe skokove, apsolutno sve i tog trenutka kada trči, tog trenutka kada se povređuje. Ovako gledaš, iščekuješ, i uspeli smo da nađemo, i pojavljuje se na ekranu upravo ovaj skok. Ti gledaš dete kako ti se povređuje i svesna sam kako se povređuje i taj trenutak kada je sela dole – haos. Čekaš da je čuješ, pokušavaš bilo šta da joj kažeš… jednostavno reči ne vrede. Tog trenutka verovatno bi je zagrlila, bila pored nje… ovo što su ove devojke uradile – fantastično.

Za razliku od ćerke mama mnogo češće zaplače, na sreću za sada je mnogo više bilo suza radosnica.

– Meni nateraju suze i njene medalje i njeno stajanje na postolju i kad se setim himna svira…. to je onda vrh!

– Kad je postala Svetak prvakinja i kad je zadržavala suze… evo sad ću i ja da krenem… gledam je i ona nikako da počne da krene da plače, sve nešto guta knedle i vičem ”pusti suzu dete, olakšaj sebi”. Naravno tog trenutka je počela da plače. naravno i mama se sa druge strane isplakala. Suze su uvek tu, radosnice i bola, onako emotivno sve preživljavam.

Zihernadla i tatine tačne prognoze

Cela Srbija, ali i ceo svet ostao je zabezeknut kada je Ivani na Svetskom prvenstvu u Londonu, u poslednjoj seriji, izmeren skok za gotovo metar kraći od onoga što su svi videli. Sada već čuveni slučaj zihernadla teško je pao i u domu Španović.

– Taj London, interesantno, desilo se što se desilo, jednostavno treba ”pregrmeti” to, znam da joj je jako teško, ne samo njoj, svima nama, njoj pogotovo. Dete bilo spremno, to je bio pobednički skok od 7,05 i peh sa tim brojem. Šta drugo pričati, jednostavno… vrlo je bilo neobično i nije bilo sve jedno, ali sport je to, dešavaju se čuda. Iz Ivaninog ugla fokus svetsko takmičenje – zlato i cela priča je završena. Znamo koliko je spremna i pričamo.

U porodici Španović se ne sekiraju previše pred neko Ivanino takmičenje jer unapred znaju koliko će ona otprilike da skoče. Za to je kriv tata Ljubiša koji neverovatno svaki put bude u samo nekoliko centimetara razlike od onoga što njegova ćerka skoči.

–  Ona i tada imaju taj dogovor, i tata je uvek dosta blizu skoka koji će ona da skoči. On je mnogo mirniji kad su njena takmičenja, ja sam eksplozivnija, ja sam baš pravi navijač. Videli ste me u Beogradu ha-ha-ha, ja sam to. Tata je onako mira, staložen i samo par centimetra može da pogreši, a ja ne volim da prognoziram. Hoće ona da kaže spremna sam za to, ja samo kažem dobro, biće i više. Neki put joj napišem, ajde mogla bi da skočiš i 7,20 – 7,30 pa da završimo priču, ali sve onako u nekom šaljivom fazonu.

Tokio i krug je zatvoren

Ivani u vitrinama nedostaje samo Olimpijsko zlato za koje svi u porodici Španović veruju da će doći iz Tokija.

– Sad čekamo Tokio da uzmemo zlato i to je to. Ja ovako kao mama imam osećaj, nikad ne prognoziram, mada ovako osetim. Da uzmemo to zlato pa da završimo… da zaokružimo da smo uzeli sva zlata što se tiče svih takmičenja.

20 godina aktivnog sporta ostavlja posledice

Više od dve decenije Ivana trenira atletiku i svakodnevni treninzi ostavili su trag na nju, kao i na svakog sportistu koji je toliko dugo u trenažnom procesu, ali sve dok je cilj ispred nje ”nema zime”.

– Stigne je umor, ali kad pogledate da je 20 godina na stazi i da dolazi do zamora, što je normalno, ali klasično ne. Kad imate svoj cilj kojem stremite, jednostavno fokus na to – ja želim to zlato, dok to ne ispunu, ja mislim da će onda biti još u atletici.

Na kraju mama Vesna je rekla najveću Ivanu manu i šta je bitno za uspeh.

– Strpljenje. Uvek je želela više, želela je bolje , uvek žurila negde i onda je malo ”vučeš nazad”, pa pričaš, pa stani, pa doći će to kad treba da dođe… Samo da se nikad ne okreće iza sebe, šta je bilo je, glavu gore i smo ”ganjaj”! – zaključila je Vesna Španović u emisiji ”Mame šampioni” na televiziji Arena Sport.

(Atlex.rs)