Emir Bekirć rekao zbogom atletici: Nemam više želju, ni volju, ali neću reći ništa negativno- ovako je izgledao Emirov put do ”besmrtnosti” (FOTO) (VIDEO)

Jedan od najboljih atletičara svih vremena u Srbiji, osvajač istorijske bronzane medalje na Svetskom prvenstvu u Moskvi 2013. godine na 400 metara sa preponama Emir Bekrić u prvim danima 2020. godine rešio je da okonča svoju sportsku karijeru nakon skoro 20 godina.

Iako već nekoliko godina velike borbe vodi sa brojnim povredama koje su mu samo na trenutke davale da pokaže svoj potencijal poslednjih četiri, pet godina, iza Emira Bekrića ostaće za vjek i vjekova uspesi koje je pravio 2012. i 2013. godine.

Od juniorskog svetskog 2010. preko medalje na u23 prvenstvu Evrope 2011. do najuspešnijih 2012. i 2013. godine krunisanim bronzom na Svetskom prvenstvu u Moskvi.

Tom medaljom Emir se upisao zlatnim slovima u istoriju kako atletike, tako i srpskog sporta i stao rame uz rame za najvećim sportistima koje je Srbija ikad imala.

Nešto više od šest godina kasnije Bekriću se sve skupilo i rešio je da ”presavije tabak” i da kaže zbogom aktivnom bavljenju atletike.

Svoju odluku da ”okači sprinterice o klin” Emir je ispričao za Sportski žuran.

– Nemam više želju, ni volju. Dao sam kao atletičar sve što imam, što se tiče moje posvećenosti. Ne mogu više da pružim da bih išao putem kojim sam išao. Ali ne bih želeo da pričam o nečemu negativnom, već samo lepom, jer mi je ovaj sport doneo uglavnom najlepše momente mog dosadašnjeg života – rekao je Emir Bekrić.

Prvi atletski koraci

Prisetio se Bekrić svojih početaka kada je pre skoro 20 godina otišao na prvi atletski trening sa sestrom Senom.

–  To se ne zaboravlja. Imao sam nepunih 10 godina. Došao sam sa starijom sestrom Senom na trening u Atletski klub Novi Beograd na „11. Aprilu“. Ona je bila treća na školskom krosu novobeogradske Osnovne škole „Jovan Dučić“ u koju smo oboje išli, a ja 63. Privalio sam se uz nju. Njena medalja me je dovela pod skute kraljice sportova. Prvi momenat trkanja sa sestrom, prvi trening…  – prisetio se nekadašnji atletičar Crvene zvezde, kragujevačkog Radničkog i Partizana.

Svoje prve korake napravio je kod Mirjane Stojanović, a kod nje se vratio i ove zime nakon nekoliko godina treniranja u inostranstvu. Iako su pripreme počele dobro ponovo su se pojavili problemi sa povredom.

– U nju sam gledao kao u Boga. Plašio se njenih deonica sredom. Takmičili smo se svakodnevno s drugarima iz grupe na treningu…

Olimp – prva prekretnica u Emirvom životu

Emira Bekrića u mlađim danima nije bio u prvom planu kod Mirjane Stojanović, ali su se onda dogodile pripreme 2005. godine u Grčkoj koje su sve promenile. Tog leta Emir se popeo na Olimp i njegov sjajni put je počeo.

– Kada  smo određeni za pripreme 2004. u Bajinoj Bašti, ali su još bitnije one 2005. u Litihorou u Grčkoj. To mesto je ispod Olimpa. Nas 50 poželelo je da se popnemo na vrh. Samo pet nas je stiglo do cilja. Sećam se, kao danas, da sam treneru Mirjani Stojanović, poslao poruku da bi trebalo da obrati pažnju na nas, koji smo u senci, a koji smo došli do vrha. Rekao sam da možda nismo dobri u tom trenutku, ali da ćemo biti sjajni.

Rečeno, učinjeno. Do prvog velikog rezultata čekalo se dve godine, a sve posle toga je istorija.

– Već 2007. osvojio sam bronzanu medalju na EYOF-u jugoistočne Evrope u Solunu u trčanju na 110 metara preko prepona. Čak sam slomio kuk, ali sam završio trku. Tada je „Žurnal“ prvi put pisao o meni veći tekst. Bio sam tada u senci Mile Andrić, osvajačice medalje u istoj disciplini, koju je trenirala Mirjana Stojanović. Uverio sam se da uz znanje mog trenera mogu do velikih odličja. Sve sam trčao što mi je rečeno – 110, pa 300 i 400 metara preko prepona, zatim kroseve koji su mi doneli izdržljivost, kroz karijeru prednost nad rivalima… – ističe Bekrić.

Kroz trnje do zvezda zajedno sa teniserima

Uslovi za rad na ”11. aprilu” bili su teški, ali da se iz njih izađe još bolji brinula se Mirjana Stojanović koja je Emirovu karijeru nekoliko puta vraćala na pravi kolosek.

Mnogi danas sa postojanjem atletske dvorane nisu svesni kako se nekada treniralo i kako vetar, kiša, sneg i hladno vreme nisu predstavljali nikakve prepreke.

– Spartanski uslovi na „11. Aprilu“ dali su mi poseban kvalitet, ništa mi u karijeri nije smetalo posle njih. Iza svega stoji Mira stavom – nema nazad, nema odustajanja. Uvek mi je bila sinonim za borbenost, posvećenost, požrtvovanost. Ova majka troje dece vraćala me je više puta prilikom kriza u kojima sam mislio da prestanem da treniram, raskinem s devojkom… Leti smo trčali na propaloj šljaci, širine dve staze. Povremeno smo doslovno preskakali koze i ovce koje se tamo napasaju. Zimi nam je oslonac bio ispražnjeni bazen „11. April“ oko koga smo trčali ili skakali uvis u njemu kada tamo nisu trenirali teniseri Ana Ivanović, Janko Tipsarević i ostali. Bukvalno smo kretali s dna. Naravno, zimi se rade i deonice po onoj zaleđenoj šljaci. Vetar, kiša, sneg, oluja… dva puta dnevno si tamo bez pogovora. Bez obzira na sve, ako imaš cilj naći ćeš put do njega.

Uspesi su krenuli kada je veliki prijatelj otiša u Ameriku

Odlazak Mile Andrić u Ameriku na studije 2010. godine bio je jako bitan trenutak u karijeri Emira Bekrića. Tada je Mirjana Stojanović mogla još više da mu se posveti pred juniorsko Svetsko prvenstvo.

– Mirjana Stojanović je mogla više da mi se tad posveti. Tu godinu obeležilo je u mojoj karijeri Prvenstvo sveta za juniore u Monktonu, u Kanadi. Tri nedelje pred odlazak bio mi je povređen biceps zadnje lože. Mirjana Stojanović me je nagovorila da ipak odem. Došao sam s 24. rezultatom po vrednosti a ušao u finale i bio sedmi. Sećam se da mi se u polufinalu ”nebo otvorilo”. Pljusnula je kiša, a meni, kako rekoh, ništa nije smetalo.

Tada je Emir skrenuo pažnju na sebe izvan granica Srbije, ali osvajanjem srebrne medalje na Evropskom prvenstvu za mlađe seniore 2011. u Ostravi cela evropska atletika čula je za njega.

– Pred velika  takmičenja stavljao sam na papir sve što sam želeo da ostavim za sobom, da ne ponesem na takmičenje. Šta god da me mučilo biće rešeno. Tada sam zapisao svoja razmišljanja o eventualnom odlasku u SAD na studije, pa problem s devojkom… Vratili su mi se u polufinalu u Češkoj i zapisao sam ih ponovo. Onda je za mene postojala samo trka. Tada sam se koncentrisao prvi put na ono što ću posle stalno da činim, rekao sebi: „Najpre ćeš da poljubiš krstić, zahvališ se Bogu na svemu. Prvih 200 prođi što brže i što mekše, da se ne zgrčiš. Nemoj da ti mnogo pobegnu, a posle ćeš da ih stigneš, izdržljiv si. U finišu jako rukama radi“. To je to. Tako sam došao do 49,61 i evropske medalje. Realizovao sam ono što je ulagano u mene, leglo i ono iz 2009. s Prvenstva Evrope za juniore u Novom Sadu, gde sam bio polufinalista.

Zanimljiva scena se dogodila pred sam ulazak na stadion za finalnu trku gde je Mirjana Stojanović prekrstila Emira i ”odkrstila” ruskog atletičara.

– Za Ostravu 2011. vezana je anegdota. Kada sam sa terena za zagrevanje uoči finala krenuo ka stadionu uoči finala, Mira me je prekrstila. Iza je išao ruski predstavnik, koga je takođe trener prekrstio. Mira mi je rekla da je za njim rekla: „Pu, pu“, da poništi snagu njihove molitve. Rus je ostao stotinku iza mene i ja sam osvojio bronzanu medalju. Samo je mene Bog pogledao, nije mogao obojicu.

2012. godina koja je nagovestila da je Emir stvoren za velike stvari

Još uvek kao mlađi senior, naredne godine Emir se pobrinuo da za njega svako zna jer je sa 21 godinom postao seniorski vicešampion Evrope.

– Famozni Helsinki. Donele su mi to jake pripreme na Tenerifima gde su bili svi: Ivana Španović, Igor Šarčević, Mihail Dudaš, Dino Dodig, Tatjana Jelača… Mira mi je odredila da radim deonice s nekim slovenačkim 400–metrašem. Sada sam svestan značaja. Nabio sam pršljenove na leđima sedam dana pre odlaska. Tri trke u tri dana – sve više me je bolelo. Obično sam išao prvih pet prepona iz 13 koraka, pa tri iz 14 i poslednje dve iz 15. Tada sam u polufinalu do kraja išao iz 14 i osetio moć. Znao sam da samo tako mogu do medalje.

Međutim nije sve bilo sjajno pre same finalne trke. Emir je važio za favorita, a ta uloga mu je teško pala. Zbog vidnog straha na zagrevanju trener Mirjana Stojanović mu je svašta govorila pokušavajući da ga razdrma, iznervira i izvuče iz te situacije u kojoj je želeo čak i da odustane od finala.

– Prepao sam se uloge favorita. Svi su samo mene gledali na zagrevanju, a ja nisam mogao ni da udahnem vazduh zbog bola u rebrima. Padala mi je desna ruka. Rekao sam fizioterapeutu Branku Peniću da neću da trčim. Mira mi je prišla i rekla: „Šta to muljaš? Sada ću da te zgazim!“ Branko je stao između mene od 1,95 metara i nje od 1,60. Nije prestala da viče na mene. Ne bih baš da prepričavam u originalu, jer nije za javnost, ali ne birajući rečnik pričala je otprilike: „Šta je, prepao si se! Nemaš hrabrosti“. Tamo je neki dugački tunel kroz koji mogu samo takmičari. Dok smo išli ka njemu tišina je bila neprijatna. Pre ulaska nije me štedela: „Sada ćemo da vidimo od čega si sazdan“. Kol rum je ispod staze, vidiš prepone, koje su već postavljene, čuješ huk više desetina hiljada ljudi sa tribina. Pogledao sam rivale i osetio da nemaju momenat. Na stadion sam izašao bez ikakvih bolova. Ničega se, inače, iz trke ne sećam. Postoje snimci na Jutjubu gde se čuje jedino Miringlas, a stajala je na 120 metara do cilja. Nisam mogao da spavam od bolova posle. Popio sam pivo. Dragutin Topić mi je rekao: „Uživaj mali, ovo je tvoj momenat“.

Te 2012. Bekrić je postao državni rekorder na 400 metara sa preponama, ali zbog problema sa povredama nije želeo da ide na Olimpijske igre u London. Na sreću Mirjana je ponovo odigrala ključnu ulogu, ubedila ga je, a on je tu stekao iskustvo koje će mu doneti legendarnu bronzanu medalju na Svetskom prvenstvu 2013. u Moskvi.

– Zbog leđa  nisam hteo u Englesku. Isključio sam telefon pa me jurila Mira dve nedelje.  sam državni u kvalifikacijama 49,21 i ušao u polufinale. Dobro mi je došlo iskustvo s Havijerom Kulsonom, koji me je tada protrčao s unutrašnje strane pa sam se zgrčio 150 metara pre cilja. To u Moskvi 2013. nisam dozvolio. U 2012. sam srušio dotadašnji rekord Srbije Branislava Karaulića od 49,55. Završio je na 49,21. U dnevniku sam napisao da mi je 48 nešto prvi cilj,  na Prvenstvu Evrope u Tampereu drugi, a treći odlazak u Moskvu na Prvenstvo sveta. Pripreme na Tenerifima i trening na kome sam išao 400 prepone za 49,0, a posle sedam minuta 200 za 22,2, dovele su Miru do rečenice izrečene na aerodromu pred povratak: „Samo me slušaj i biće super godina“. U Velenju sam već 4. juna trčao 49,15 i po velikoj hladnoći približio se rekordu nekadašnje SFRJ Slovenca Roka Kopitara od 49,11.

Zlata na Mediteranskim igrama i na U23 prvenstvu Evrope kao uvertira za svetsko čudo

Pre Moskve Emira su čekala dva veoma bitna takmičenja, Mediteranske igre u Mersinu i potom U23 prvenstvo Evrope u Tampereu gde je sada, drugi i poslednji put, želeo da osvoji zlatnu medalju.

– Postoji video, koji sam snimao tada na kome sam rekao da će se u Tampereu godina završiti s 48 nešto. Tu se video završava, ali pravi film tek počinje. Učinio sam to već u Mersinu na Mediteranskim igrama 29. juna s 48,83, postavio rekord tog takmičenja i srušio Kopitara i granicu snova.

Iako je bio glavni favorit za zlato na EP-u za mlaše seniore malo je nedostajalo da se Emir ni nenađe u finalu zbog jedne greške.

– U Finskoj sam u polufinalu imao problema, zaneo se na zadnjoj preponi i stao u suprotnu stazu, mada sam vodio. Selektor Dragiša Kuzmanović me je smirivao da niko nije uložio žalbu. Tada nije znao, a posle se ispostavilo da je stvarno tako. Dan kasnije u finalu potpuno rasterećen u kol rumu osetio sam da će da opet da bude 48. Potvrdio sam s 48,76. Nisam bio zadovoljan, ali ipak presrećan na postolju.

https://www.youtube.com/watch?v=hre0w_TJFDM

Već je tada Emir bio zadovoljan svime što je postigao u ovoj sezoni i u svoj dnevnik je već bio napisao cilj za sledeću godinu i za ostatak karijere, a tek je predstojalo Svetsko prvenstvo u Moskci.

– Planirao  sam da do kraja karijere trčim 48,40. napisao sam u dnevniku: „Ispunio si sve za ovu godinu. Idemo dalje“.

Međutim taj rezultat je dobro nadmašio već do kraja godine.

Svetsko prvenstvo u Moskvi

Kvalifikaciona i polufinalna trka za srpskog preponaša prošle su opušteno i rasterećeno.

– U Moskvi sam razvio psihološki deo da se isključim od svega, da ne obraćam pažnju na rivale. Trčao sam rasterećeno od kvalifikacija. U polufinalu sam sa 48,36 ispunio primarni cilj. Plakao sam od sreće, nisam mogao da poverujem. Bio sam svestan težine podviga.

Onda je došao dan velikog finala. Kao po običaju Emir je dan ranije sve bio isplanirao, ali nije dozvolio da ga neizvesnost ”pojede” već je dan proveo u zabavnom parku.

– Najveću ulogu odigrala je smirenost, znao sam da će sve biti kako treba. Nisam koristio mobilni. Osećao sam jaku povezanost s Bogom. Ako bi me uhvatila nervoza zbog trke, pogledao bih u krst i smirio bih se. U krevetu noć ranije zapisao sam šta ću u koliko sati sutra da radim. Proveo sam dan s Tanjom Jelačom u nekakvom Diznilendu, šta li je već ono gde smo bili. Nisam gubio energiju na razmišljanje šta ću da radim, već sam se koncentrisao na trku. Smejali smo se. Mira me, kao uvek, požurivala pred odlazak na stadion. Trener Rifat Ziljkić nam je pred ulazak u autobus koji vodi od hotela do stadiona dovikivao: „Medalja, medalja!“, a Mira mu uzvratila: „Beži, bre, tamo“.

Kada je stigao na stadion fokus je bio tu, a dodatnu smirenost donela mu je ”tetovaža” koju je napravio neposredno pred trku.

– U  kol rumu nikoga nisam gledao. Ispisao sam flomasterima na ruci: „Srbija zemlja ljubavi“ i pokazivao kamerama pred start. Dobio sam, kao sva tri puta u Helsinkiju, osmu stazu, a sedmu Kulson. Ćaletu sam govorio (ocu Atifu Bekriću, prim. aut) da ću ovoga da dobijem. Računao sam na srpski inat u poslednjih 100 metara. Video sam majku Mirjanu na cilju, koja me zove i krenuo ka njoj punom snagom…

Veliki napori počeli su brzo da uzimaju danak

Najveći uspeh u karijeri Emira Bekrića ujedno je bio i zenit njegove karijere iako je imao samo 22 godine. Nažalost problemi sa kojima je uspevao da se bori do tad počeli su sve više da mu smetaju pa je tako nakon osvojenog šestog mesta na Evropskom prvenstvu 2014. godine rekorder Srbije na 400 metara sa preponama za širu javnost praktično nestao sa atletske mape.

Pokušao je da karijeru oživi u Češkoj gde je trenirao sa Pavelom Maslakom, potom je otišao u Sloveniju gde je trenirao sa Srđanom Đorđevićem, da bi se na kraju ponovo vratio kod Mirjane Stojanović. Nažalost napori koje telo trpi da bi se došlo do svetskih rezultata uzeli su danak Emiru.

Uspeo je Bekrić da se vrati 2018. kada je ispuni normu za Evropsko prvenstvo u Berlinu gde je uspeo da uđe u polufinale.

Kada se podvuče crta Emir Bekrić nema za čim da žali. Jeste imao teške poslednje godine, ali godine sa početka prošle decenije svrstale su ga u jednog od najboljih srpskih atletičara i sportista svih vremena.

O daljim planovima Emir kaže da će javnost pravovremeno biti obaveštena, ali da će oni svakako biti vezani za atletiku.

Podsetimo nedavno je na vanrednoj sednici Partizana 1945 postavljen za novog sportskog direktora kluba, ali te odluke su oborene pa je tako većina trenera i atletičara napustilo i promenilo klub. To je verovatno bila ”kap koja je prelila čašu” u odluci da se povuče iz atletike.

(Atlex.rs)