30.November.2020

Atlex

Specijalizovani srpski atletski portal

Srpski atletičar u epicentru koronavirusa u Kini: Grad od 12 miliona stanovnika se pretvorio u grad duhova, blokade, kontrola svega, ništa ne radi, ali će ih disciplina spasiti!

Branko Pauković, srpski atletičar u epicentru Korona virusa u Kini

Branko Pauković, srpski atletski reprezentativac u bacanju koplja, Šenžen, Kina, Korona virus; Ilustracija: Atlex

Pandemija koronavirusa je prekinula sport na celoj planeti, a od nedelje 15. marta u Srbiji je proglašeno vandredno stanje, treninga i utakmica nema, granice se zatvaraju, a jedan od poslednjih koji je uspeo da iz Kine se vrati u Srbiju je nekadašnji naš reprezentativac u bacanju koplja Branko Pauković.

Pauković je kopljaš iz Rume, 10 godina je nastupao za AK Sirmijum iz Sremske Mitrovice. Kao junior takmičio je na Evropskom i Svetskom šampionatu. Bio je redovan seniorski reprezentativac na Balkanskim igrama i na Kupovima Evrope, a u svojoj karijeri zabeležio je hitac od odličnih 77,42 metra. Više puta je kao pozajmljeni član nastupao i za Crvenu zvezdu na klupskom Kup Evrospkih šampiona.

Međutim povrede su počele da ga sputavaju od 2018. godine i kako više nije bilo tog atletskog zadovoljstva krenuo je u potragu za poslom. Nije uspeo u tome u Srbiji pa je tako na nagovor nekadašnje devojke rešio da se jesenas preseli ni manje ni više nego u daleku Kinu.

– Otišao sam u Kinu jer sam se povredio i razmišljao sam o kraju sportske karijere, samim tim sam morao nešto da počnem da radim, a u našoj Srbiji mi se nigde nije pružala neka prilika. Moja bivša devojka je već bila u Kini i malo me je uputila šta i kako, i samo sam jednog dana spakovao kofere I otišao – počeo je razgovor za naš portal Pauković.

Iako je punu deceniju proveo u ”kraljici sportova” atletičar iz Rume je u Kini počeo da radi u drugom sportu – košarci.

Neverovatno, ali odmah sam našao posao kad sam stigao u grad Šenžen. Zaposlio sam se kao košarkaški trener za decu uzrasta od 4 do 15 godina. Sve je zaista bilo super, našao sam cimere koji su isto iz Srbije, a sa tamošnjom platom se može zaista lepo živeti – nastavlja Pauković.

Branko Pauković u Kini
Branko pauković u kin kineskom gradu Šenžen; Foto: privatna arhiva

Grad Šenžen se nalazi na jugu Kine na moru, blizu je Hong Konga i 800 kilometara udaljen od epicentra KOVID-19 virusa i grada Vuhana. Iako je Branko imao skroz drugačije planove i njega je kao i veliki broj čovečanstva ovih dana poremetio ovaj virus.

– U planu mi je bilo da se uopšte ne vraćam više u Srbiju međutim, sredinom januara baš u vreme kad počinju kineski praznici krenula je priča da se pojavio neki virus i da će biti odložen početak škole i ceo taj rad sa decom što se tiče sporta.

Nije samo u Evropi ovaj virus olako shvaćen, ni Kinezi mu na početku nisu mnogo pridavali pažnje.

– U početku ljudi nisu to ozbiljno shvatali i sve je funkcionisalo normalno. Međutim kako se broj zaraženih iz dana u dan povećavao tako su ulice postajale sve praznije i praznije. Krajem januara kada je situacija postala već ozbiljna Kina je zaustavila bukvalno sve, radile su samo apoteke i marketi gde se mogu uzeti osnovne stvari, namirnice i stvari za higijenu. Šenžen gde sam ja bio udaljen oko 800 kilometara od Vuhana, epicentra virusa, koji se proširio po celoj državi, tako da je i moj grad od 12 miliona stanovnika bio skroz pust narednih mesec dana. Na ulicama se nije mogao sresti niko, jedino je u marketu bilo ljudi. Bilo je obavezno nošenje maske i merenje temperature na ulasku – priseća se Pauković kako je bilo živeti tih dana u Kini.

Branko pauković, Balkanske igre 2017
Balkanske igre 2017., Branko Pauković, bacanje Koplja, Novi Pazar; Foto: ASS

Života više kao da nije bilo. Gradovi su bili u potpunosti blokirani, svaki korak je bio praćen, skeniran i proveravan i sve je izgledalo kao u nekom filmu.

– Posle mesec dana uveli su skeniranje koda na svakom mestu u ulici, na ulasku u prodavnicu, zgradu, barikade su bile postavljene svuda, proveravali su ljude gde su se kretali, šta su radili, da li su imali temperaturu ili neke simptome do tada, bukvalno sve što se može proveriti su proveravali detaljno. I dalje ništa nije radilo sem marketa I apoteka, nije se moglo normalno voziti ni metroom i sve je izgledalo kao u nekom apokaliptičnom filmu.

Iako mu se svideo život u Kini, koronavirus je sve promenio pa je tako umesto da do daljnjeg ostane u Kini, Pauković spakovao kofere i na sličan način kako je otišao tako se i vratio u Srbiju.

– Nakon svega toga odlučio sam da se vratim kući dok se situacija tamo ne smiri. Bilo je stvarno nepodnošljivo. Nameru sam predočio poslodavcu koji me je u potpunosti podržao u tome i tako sam se vratio kući.

Uspeo je srpski atletičar da se ukrca u jedan od poslednjih aviona kojim je mogao da se vrati u Srbiju, i praktično je bio jedan od prvih koji je o ovom problemu i pričao u Srbiji iz ličnog iskustva iz ”prvih redova”.

Branko Pauković, reprezentacija Balkana
DecaNation 2017., Francuska, reprezentacija Balkana, Branko Pauković, bacanje koplje

Najteže je bilo roditeljima, ali kako Pauković kaže, na sreću u Evropi nije bilo toliko dramatično prezentovano kako je bilo na licu mesta u Kini.

– Na sreću dok je Kina ”gorela” Evropa je bila mirna, pa su tako roditelji i prijatelji bili mirni. Tek negde pred moji povratak malo je bilo panike u njihovim glasovima. U Srbiji je tek sad svest o opasnosti malo podignuta na viši nivo, ali kad sam došao svi su samo zbivali šale sa mnom. Panike nije bilo ni u jednom trenutku, niti moje tamo, niti mojih najbližih ovde za mene – ističe Pauković.

Plan mu je da se ipak vrati u Kinu kada se situacija vrati u normali.

– Imam važeći ugovor sa tom školicom košarke tako da moram da se vratim. Nije što moram, nego i želim. Po nekim proračunima u svojoj Rumi ću ostati još nekih dva meseca , barem su takve neke prognoze sad. Javili su mi da je tamo sad mnogo bolja situacija, mada još nisu pustili škole da rade, a decu će pustiti u školu i na treninge tek kad virus u potpunosti bude eliminisan i tad se i ja vraćam – ističe Pauković.

Atletika u Šenženu, gradu od 12 miliona stanovnika

Nema je. Neverovatno zvuči da grad koji je veliki kao jedna i po Srbija nema atletiku i ni jedan atletski stadion.

– Zaista neverovatno zvuči ali grad od 12 miliona stanovnika, a ja nisam uspeo da nađem ni jedan jedini atletski stadion. Mogu slobodno da kažem da im je atletika malo i nepoznat sport. Međutim to je jako mlad grad, ima svega 30-ak godina, a pre toga je bilo obično selo, tako da se grad iz godine u godinu znatno razvija. Upravo zbog toga plan mi je da se malo više pozabavim sa ”kraljicom sportova” kad se vratim i da pokušam da ’’oživim’’ i atletiku u ovom velikom gradu koji sigurno ima talentovanu deca i za nju – nada se Pauković da će uvesti jednu veliku novinu u život velikog grada.

Šenžen 1980. i 2016.
Šenžen 1980. i 2016.

Koronavirus je potekao od ”neobičnih” životinja koje jedu?

Opšte mišljenje, barem u ovim krajevima, je da Kinezi jedu sve živo, da ne biraju koju će životinju pojesti. Međutim Pauković kaže da se lično uverio da je to jedna velika neistina.

– Što se tiče same Kine ja sam prezadovoljan tamošnjim životom. Imaju malo čudnu hranu, ali daleko od toga da se tamo jedu tipa psi, mačke ili tako nešto, kako ovde vladaju neki stereotipi. Pričao sam i sa mojim asistentima o tome i rekli su mi da to možda može da se nađe eventualno na severu Kine blizu Mongolije. Uglavnom da Kinezi jedu tako neke životinje za koje se priča ovde je gluposti i nije baš tačno. Naravno možda postoji negde ilegalno,  ali ljudi iz mog okruženja i u velikim gradovima to nikad nisu probali niti znaju nekog da jeste – ističe Branko Pauković.

Branko Pauković
Miting u Novom Sadu, bacači koplja, Vedran Samac, Branko Pauković, Miloš Krsmanović 2015.

Na kraju razgovora Pauković se dotakao i svoje sportske karijere i zahvalio se svom klubu Sirmijumu, ali i Crvenoj zvezdi koji su verovali u njega i u teškim trenucima.

Što se tiče moje sportske karijere… iskreno mislim da su male šanse da se vratim. Lagao bih kad bih rekao da ne bi voleo, ali… nije sve do mene i volje… vučem povredu već dve godine. Hteo bih da se zahvalim svom klubu Sirmijumu iz Sremske Mitrovice na prelepih deset godina, ali i Crvenoj zvezdi koja je verovala u mene i uvrstila me u svoj najjači tim za evropsko takmičenje kada sam bio povređen. Dve godine zaredom sam bacao na Kupu evropskih šampiona i nadam se da sam opravdao to poverenje da budem jedan od svega tri pojačanja koja su smeli da imaju. To mi je bio veliki motiv da se vratim i da pobedim povrede nakon tog takmičenja 2019., ali nažalost nije išlo.

Branko je trenutno u svojoj rodnoj Rumi gde radi u lokalnoj teretani i nada se da će se što pre vratiti u Kinu gde ga čeka posao košarkaškog trenera, ali gde očekuje da pokrene atletiku u gradu od 12 miliona stanovnika koji trenutno jedva i da zna šta je to.

(Atlex.rs)

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *